Upamti: nema granica... To, čega nismo svesni, nije nepostojanje, već postojanje bez nas.

​​​​​​​Miroslav Mika Antić

Oklevao sam. Da, oklevao sam da sednem i pišem o ovoj temi. Ima dosta razloga ali ipak, danas sam imao vremena da se prisetim.

Da li vi, ponekad, ili možda, svaki dan, prelistate stranice "Dogodilo se na današnji dan"? Zanimljivo, na današnji je rođen, recimo, Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka i obnovitelj državnosti Srbije, srpski knez. Recimo, na današnji dan je 1850. godineKnez Aleksandar Karađorđević odobrio Projekat ustrojenja artiljerijske škole, prethodnice Vojne akademije. Da, Vojne akademije.

Davne 2007. godine, nakon jedne od borbi za boje neba, upravo na toj Vojnoj akademiji, započeo sam svoju knjigu pisanu vazduhom, visinama i letenjem. Među prvim pričama bili su skokovi. I to kakvi!

Naporni treninzi, povici instruktora za brže i bolje, i ono čuveno "Telo bol ne oseća", pravilo je od nas mladića buduće padobrance za dva skoka koliko je bilo dovoljno ne bi li postali kadeti Vojne akademije, smer avijacija. Pravilo je od nas i padobrance i za ono "Ne daj Bože..." ali vazduhoplovci ne razmišljaju o tome, već o letenju i svojim metalnim pticama, brundanju motora i navigaciji. Pravilo je od nas i muškarce, odrasle ljude. Jer, il' si lav, il' te nema! Od uzbuđenja prvih skokova nisam ni zavirio u kabinu AN-2 da vidim kako se to radi, jer to će mi biti posao, da budem pilot. Sećam se samo kada je crveno svetlo postalo zeleno i... odjednom belo! Belo je trajalo neko vreme a svest nije radila. Sve do momenta kada se pojavila ogromna kupola iznad i uši su se odčepile. Čuo sam i ostale, vikali su od sreće. Živ sam a tek se treba dočekati na zemlju, to mi je prolazilo kroz glavu. Ni sekund od uživanja u tim visinama. To dolazi tek na zemlji!

Od tada, pa do danas, susretao sam se sa padobranstvom  na različite načine. Ali, nikada nisam razmišljao da budem u ulozi pilota koji će upravljati avionom baš za padobrance. Voleo sam lovce i bombardere, pa Cessnu, Cessnu i danas volim i uvek ću je voleti, i komercijalnu avijaciju sa svojih dve, tri ili četiri linije.

Međutim, baš u vreme odmora, pre par nedelja, na plaži ispred hotela u Playa-i del Carmen, u Meksiku, nadmetala su se dva lokalna padobranska centra koji će više turista privući da osete lepote visina jer samo nebo je granica.

Pilot uvek primeti avion. To ćete čuti i od moje supruge. Nema tog aviona koji će proći a da mi, piloti, ne znamo koja je kompanija u pitanju. A jedan od centara je imao australijski GA-8 sa posebnim bojama. Nebo je izgledalo još privlačnije sa takvim šarama. Posebno, jer volim da letim GA-8. 

Naredni dan sam se našao za komandama čuvenog australijskog Bush aviona i eto nas na 3.500 metara i dva tandem skoka su se ubrzo našla u vazduhu. Sačekali smo par trenutaka i survali smo se ka aerodromu. Da, survali! To je prava reč. Za mene je taj deo letenja sa padobrancima ostavio prelep osećaj da vam savetujem da ukoliko već sutra potražite neki od centara i da se nađete za komandama. U čemu je poenta? Da bi se sačuvalo gorivo a i da ne bi naredna grupa padobranaca predugo čekala piloti izvode poseban manevar za što brže snižavanje sa visina. U Playa-i je to izgledalo predivno. 50 nijansi plave pomešane u nebu i moru, okeanu.

Ovo je jedna od strana letenja. Havijar, pilot SkyDive Mexico, odrekao se posla u saobraćaju ne bi li dok je još mlad uživao u čarima takvog letenja. Razmislite o tome dok je mladosti!

Fly Safe!

Dragan A. Lazić